| |
Todo Mundo Festival
Svetlana Spajić i Bokan Stanković
Konono No.1
Dom omladine Beograda
23. mart 2012.
|
28. mart 2012.
|
|
|
| |
 |
|
| |
Udubih se u reči i nađoh da, kad se zanemare arhaizmi i dešifruju dijalekti, situacije, raspoloženja/stanja i sudbine uhvaćene u nekoliko pesama važe i danas, odmotavaju se i u savremenim okolnostima. Sve u svemu, reči su mi govorile, Svetlanu sam želeo da čujem šta god da i s kim god da peva.
Pred kraj osamdesetih (prošlog veka, naravno) odoh ja u vojsku. Već prve večeri bejah malo van sebe, te sa kasete pustih prijatelja San Ra, ne bih li se opet spojio sa umom svojim kosmičkim. Tad dotrča dobri desetar i objasni mi da JNA nije zabavna nego narodna armija; tu ima da se sluša narodna muzika i šlus. Sezonu u paklu sam okončao ubeđen da je moja averzija prema narodnjacima neizlečiva. U proteklom milenijumu tako i bi; početkom novog čuh CD Živa voda i logika mi se preokrenu skroz. U verziji dua Drina (Svetlana Spajić & Minja Nikolić) naša izvorna narodna muzika je imala energiju hard kora i emotivni intenzitet poznog Koltrejna.
 |
Uz visoki artizam do kog su devojke doterale bezmalo zaboravljene vokalne tehnike imperesionirao me je Svetlanin talenat da iznese dramu i tragediju kompresovanu u tekstovima. Udubih se u reči i nađoh da, kad se zanemare arhaizmi i dešifruju dijalekti, situacije, raspoloženja/stanja i sudbine uhvaćene u nekoliko pesama važe i danas, odmotavaju se i u savremenim okolnostima. Sve u svemu, reči su mi govorile, a Svetlanu sam želeo da čujem šta god i s kim god da peva. |
U novije doba, sama ili sa Pjevačkom družinom, ona izvodi više pesama sa humornim i erotskim akcentima. Ne beše baš sve drama i tragedija, umeo je naš nesrećni i nerazumni narod i da živi. Nova orjentacija je dobila pun zamah na nastupu sa gajdašem, frulašem i pevačem Bokanom Stanovićem. Njegove talente uspešno eksploatiše desetar (kompozitor, trgovac, šta li je) Bregović, a uz Svetlanu se bolje povezao sa samimim sobom.
Uz nekoliko majstorskih solo instrumentala, briljirao je u dvoglasima, donoseći novu dimenziju, muški princip i ravnotežu. Pesme je Svetlana posvećivala ovom ili onom prijatelju, pevaču/pevačici sa kojim/od koje je čula i zapisala napev na proputovanju kroz Srbiju i kroz tradiciju koju će učiniti živom i za nas. "Nema pevanja bez predanosti srca i nema pesme ako nekom nije posvećena". Ovaj tekst je posvećen njoj.
Posle izađoše Konono No.1, takođe sa zadatkom da održe vezu sa duhovima predaka. Nijihove ne poznajem izuzev (možda) jednog dalekog - Fele Kutija: u par momenata me muzika grupe iz Konga asocirala na Felin afrobit, u znatno redukovanoj, klupskoj varijanti. Pročitah da su u osnovi njihovog hibridnog izraza Bazombo trance "ritmovi prašuma uz granicu sa Angolom".
 |
Meni su zvučali sasvim urbano & moderno, a ako vam je do plesa i neodoljivo. Kako je vreme odmicalo a jedan poduži set smenjivao drugi bez ikakve pauze, i kome nije bilo do igranja oraspoložio se. Jednostavno, ovi crni momci i pogotovo frontmenka imaju osećaj za ritam koji je "nedostižan belom čoveku" kako reče Koja u ne baš drastično različitom kontekstu - povodom Džejmsa Brauna. |
Uzgred, Koja beše prisutan, kao i nekolicina beogradskih muzičara, od Vlace iz Neočekivane sile do Vua. Igrali su i oni. Nisam zaostajao. Negde pred ponoć, kad su Konono No.1 završili, odlučih: neću podleći stanju mladosti, neka "igranka do uranka" vodi one čijim godinama to i priliči, ja znam za meru, šofer mi se razboleo a noćni prevoz je skup, idem kući. Naked ću podržati neki drugi put. Verujem da bi uz njih doživljaj bio još bolji, ali i ovako beše to lepo veče.
tekst - mićun ristić
foto - nebojša mićković
|
|
|
|
